Не тако давно, рурална Србија, мала, стамена, поносна… Трн у оку свима. Пустошили су је ратови, болести, пошасти… Али она је увек опстајала захваљујући мудрости предака. Ни гладне године нису биле реткост, а глад се најчешће побеђивала котлићем од онога што се тренутно нашло у кући или онога што су пастири пронашли у шуми, враћајући стада у смирај дана. Било је ту печурки, слатког корена, зеља…понекад и нека ловина…

Ритуали приступ огњишту и веригама, уз причу за гладне, најмлађе чланове задруге, о воденицама, вилама, алама и неведима, о митским српским јунацима, једноставну вечеру може претворити у трпезу достојну двора.

А ми, уз пастирски котлић, покушавамо сачувати културно наслеђе и вештину опстанка предака за генерације које долазе.