СВРЉИШКИ БЕЛМУЖ
ПРЕКОНОШКА ПЕЋИНА
ПЕЋИНСКИ СИСТЕМ ЈЕЗАВА И ПЕЋИНА САМАР
СПОМЕНИК ПРИРОДЕ
„Пећински систем Језава“,
Природно добро од великог значаја.
Пећина Самар је део заштићеног подручја „Пећински систем Језава“, а од 2019. године проглашена је спомеником природе прве категорије.
Пећина је светску пажњу привукла 1969. године захваљујући југословенском спелеологу Милутину Вељковићу који је у пећини провео је чак 464 дана, уз минималну техничку подршку,
конзервирану храну, лекове и радио-везу. Тим подвигом ушао је у Гинисову књигу
рекорда, а своје искуство касније је описао у књизи „Под каменим небом“, насталој на основу дневника који је водио
током боравка у пећини.
СВРЉИШКЕ ТРОГЛАСНЕ ГАЈДЕ
Филип Љ. Савић
Сврљишка руменка
Ко је Филип?
СВРЉИШКА РУМЕНКА
СВРЉИШКО ЈЕВАНЂЕЉЕ
Сврљишко јеванђеље је средњовековни рукопис настао 1279. године, писан на пергаментским листовима, на српској редакцији старословенског језика. Сачувано је једанаест пергаментних листова са одломцима Јеванђеља (углавном по Матеју и Јовану), који представљају значајан споменик српске писмености и црквене традиције 13. века.
Рукопис је пронађен 1866. године у селу Извор код Сврљига. Приликом рушења старе цркве ради изградње нове, у владичином столу откривено је неколико листова старог јеванђеља писаног на кожи. Окружни начелник Наумовић наредио је да се спис сачува док га не прегледају стручњаци, а тадашњи свештеник Филип је по том налогу бринуо о рукопису.
Данас се листови чувају у Српској академији наука и уметности у Београду, где представљају вредно сведочанство културне и духовне прошлости сврљишког краја.
Сврљишка овца – гулијански сој
Сврљишка овца-гулијански сој, представља локални, аутохтони тип балканске праменке који се вековима гаји на подручју Сврљига и околних планинских предела југоисточне Србије. Настала је у оквиру шире популације балканских праменки, које воде порекло од првих домаћих оваца пристиглих у Европу са простора Блиског истока пре око 8000 година.
Развијајући се у планинским условима, на скромној испаши и у традиционалном сточарском систему, Сврљишка овца се прилагодила терену, клими и начину живота локалног становништва. Током историје долазило је до укрштања са другим типовима праменке, што је било уобичајено услед кретања стада, сезонских сеоба и размене приплодних грла међу сточарима. Ипак, упркос тим утицајима, сврљишки тип је задржао свој препознатљиви локални карактер и континуитет узгоја на истом простору.
Савремена генетичка истраживања балканских праменки указују на релативно високу генетску разноврсност унутар ових популација, што представља важан показатељ биолошке стабилности и отпорности. Таква разноврсност доприноси прилагодљивости, здрављу и дугорочном опстанку популације.
Сврљишка овца стога не представља само сточарску вредност, већ и део живог културног и природног наслеђа Сврљига.
Извори и литература
Текст је заснован на резултатима молекуларно-генетичких истраживања балканских популација праменке, посебно на раду: Genetic diversity and structure of the West Balkan Pramenka sheep types as revealed by microsatellite and mitochondrial DNA analysis. Journal of Animal Breeding and Genetics, 125(6), 417–426.
У наведеној студији анализирана је генетичка структура и разноврсност више типова западнобалканске праменке, укључујући и сврљишки тип (Сврљиг), на основу микросателитних маркера и митохондријалне ДНК.
Подаци о пореклу домаћих оваца и њиховом ширењу са простора Блиског истока у Европу пре приближно 8000 година заснивају се на археозоолошким и генетичким истраживањима о процесу доместификације оваца у југоисточној Европи, на која се позива и наведена студија.
Напомена:
Текст представља стручно поједностављено и интерпретирано излагање научних података, прилагођено широј публици у оквиру представљања културно-историјске баштине.